Buran život jedne bibliotekarke

1 409
A) 000

000040781

Danijela MilaNova
Danijela ни О
RAN ŽIVOT JEDNE BIBLIOTEKARKE
ка je na strani 68

DRUGO IZDANjE
g Danijela MilaNeova

Buran Zivot
jedne bibliotekarke

Sta je na strani 68?

DRUGO IZDANjE

Bela Crkva
2023
зедектена. ispovest jedne bibliotekarke sa svih onih
njiževnih večeri, koje je samo ona umela da upri

Vića Mitrović, pisac

„Lepo je što su ostavljene stranice za beleške-utiske.
Svaka knjiga bi trebala da ih ima.”

Davorka Zorić-Popović, psiholog

„Опа je ničija, a ponekad i svačija, ako hoće da se da.”
Vlada Kostić, novinar

„Volela bih da sam ovu knjigu ja napisala”
Verica Preda PreVera, pisac

„Pročitao sam knjigu u jednom dahu. Nisam. U dva daha
sam je pročitao. Tako jednostavno. Tako glatko. Naracija sama
teče. Vizuelizacija događaja apsolutna kao da je VR (virtuelna
realnost).”

Miroljub Stojanović,
diplomirani inženjer

„Када tajne jedne bibliotekarke izađu u javnost, čovek ne
zna da li samo da ih čita, ili da ih uči napamet.

Proces života knjige postaje ugrožen u onom času kada
nas vike interesuje onaj ko nam knjigu daje nego onaj ko
knjigu piše,

Tako је to kada зе daje od sveg srca.”

Mirko S. Marković, publicista
Ovu knjigu розуебијет svojoj majci koja je rekla:
faco, i zatvor je za ljude!”
Draga mama, nisam stigla do zatvora —
za sad.

Hvala Jasmini Ani i Neni za
podršku i krštenje knjige
Kum(a) nije dugme

Svaka sličnost sa ljudima,
stvarima i pojavama je namerna.
BURAN ZIVOT JEDNE BIBLIOTEKARKE 7.

PRE PROLOGA

Novembar 1998.

ари lete око moje glave. Nervoznim pokretom ruke,

koji prati povišen ton, baca ih. U šoku, nema, stojim.
Gledam papire kao ptice – lepršaju ka plafonu i padaju po
podu i stolu. Zbunjena, osramoćena, izgubljena. Ме znam šta
da radim niti šta da kažem. – „Ovo ništa ne valja!!” Povišenim
i besnim tonom razliva nezadovoljstvo po kancelarijskom
nameštaju. Kao pod anestezijom, fiksiram pogled ka bačenom
listu papira. Pogled mi se muti str, 6...ili 8...Možda 682 Ne
vidim dobro, oči mi se magle od navale suza. Kakav početak
diplomskog rada! Mentor je pobesneo, a ja sam se nadala
najboljem. Uz to, imala sam pomoć književnika i profesora.
Ali, mom mentoru, nije se dopao stil. Možda mu nije bio
blizak način pisanja. Moguće i da je osetio da iza tih reči ne
stojim ja. Veoma retko može da se desi da se, suze koje krenu,
vrate. Retko, gotovo nikad. Meni jetada, prvi put u životu,
uspelo. Zaustavila suze snagom inata i volje. Nisu skliznule
niz obraze. Nekim čudom, izazvanim karakterom ili genom,
uspeh da zadržim mimoću u izrazu lica. Shvatam — dalje
moram sama. Što sc konkretnog rada tiče, ubila sam se od
pisanja. I opet ću. Sve dok ne pobedim. Biće dobro, ili neće
biti – to u ovom trenutku, ne znam. Ono što sigurno znam je
da sama odgovaram za svoj uspeh ili krah. Vlasnik sam svoje
sudbine. Potpisujem je odlukama.

“
Posle šest meseci proučavanja, konsultacija, analiza,
sistematizovanja, bruSenja i studioznog rada, izašla sam na
odbranu odabrane teme. Desanka Maksimović је dobila još
jednu analizu a ja sam dobila desetku. U indeksu i na diplomi.
Sto se života tiče – zadržala sam taj osmeh. Tada. Još uvek ga
nosim. | često mi, ispred oka, preleti ona stranica, zapamćena
kao 68.

Zaista, šta se nalazi na strani 68? Ne znam...ali znam da
је čitav Zivot ispisujem.

Mi smo и zabludi da smo mi kreatori

svega što пат se dešava.

Mi jesmo slobodni da napravimo

Određene izbore – ali mi nismo stvorili ceo svet.

1 ukoliko imaš – kako Ti kažeš – anđela koji želi nešto
Da Ti saopšti – taj anđeo će Ti saopštiti samo onoliko
Koliko je u tom trenutku za Tebe bitno.”

Goran Potkonjak
BURAN ŽIVOT JEDNE BIBLIOTEKARKE 9

РЕОГОС

Мај 2016.

= Ovakav početak пе sluti na dobro.
—4 zar neki sluti?
Adel Parks

ода puta пе lete papiri – već reči. Oštre kao bodeži.
Reči preteće, reči teške, reči surove, reči hladne.

Metalne reči

– „Ako se 2alite, svi ljudi koje ste zaposlili dobiće otkaz
— zajedno sa vama.”

~ Uši su probodene, osmeh mi sc ledi na licu, vilice se
steZu do tačke pucanja. – „Samo ostani pribrana i smirena”
govori mi onaj mali na desnom ramenu. Mališan na levom
ramenu, vrišti, navodi me da vrisnem i ja. Odbijam vrisak kao
opciju. Prećutkujem urlik i gutam ga. U njemu se sakupilo
sve. Dani i noći planova, rada, tone adrenalina, jezero znoja,
mnoštvo pisaca, knjiga...čak i onaj petao, surovo žrtvovan,
krvavi dodatak temelju, bio tu. Sada sam ja petao. Onda ću
da зе kočoperim, sve dok mi hladno sečivo ne dotakne vrat.
Previše sam se dala da bih sad ustuknula. Čovek sam, od krvi,
znoja, mesa i ponosa. SrBkinja, ona prava, за junačkim genom
ja, cj, žena, Boek ~ Zena, а пе gmizavac il

ne liči nikakvo k

Ostajem пита sa knedlom u aie — „Ме, ne smeš da

“
10 Danijela MitaNova

se osećaš popliuvano i zgaZeno ~ Glavu gore” — govori mi
‘upomo Eovetuljak, održavajući ravnotežu na mom ramenu,
ramenu Које drhti i poskakuje Као da jaše na divljem,
neosedianom konju. Posramljena izlazim iz kancelarije. Kao
pod anestezijom, koraéam.

'Vraćam se па temelj koji sam gradila. Ali, tu za mene višc
nema mesta. Miriše na nepoznatu destinaciju. Liči na ostrvo.
okruženo ajkulama. Ljuljam se na svom kanuu pokušavajući
di i Te jedi је da to niko
sem mene ne vidi. U komi, koja je duboko sakrivena, čujem
reči koje su mačevi, britki i otrovni, spremni da me saseku
— „Niste kultumi. Sledeći put, držite jezik za zubima...loše
utičete na mlade generacije...” Čekaj, stani, probudi se! Ipak
ја ovo sanjam. Stvarnost ne može da bude baš ovako ružna.
Čujem glas koji mi kaže „Ne nerviraj se, prvo pogledaj ko ti
kaže pa onda ono što kaže. Nije svako vredan da ga čuješ!”
Shvatam, ali moj pritisak preti da kao gejzir izleti kroz uši
reba mi doping. Uz njega, sve se lakše podnosi. Kosmar
predugo traje. Prvi put u životu razumem Anštajna. To vreme
ima dužinu veka a ja težinu tone na leđima. Sleđena jedino
mogu da preživim. Čeznem za sunčanim jutrom i buđenjem
iz košmara. Ne znam da li ću uspeti da se probudim. Grlo mi
je stegnuto. Nemam glas. Gušim se. A onda se čuje prodoran
vrisak i slova kreću da kuljaju iz grla. Pukla je knedla, razliva
зе na papir.

BURAN ŽIVOT JEDNE BIBLIOTEKARKE п

1.
NISAM FRIDRIH ALI NIČEM

„АКо čovek piše knjigu, neka piše
јато о onome što zna.”

Gete
Isto to važi za svaki drugi posao.
autor

ps je teško ili neizbežno. Čisto zadovoljstvo ili
muka ljuta. Zavisi od dara, žara, strasti. Pisanje je
babička veština – rekao bi Sokrat. Niče bi, siguma sam, na
а imao puno toga da kaže... а ја, eto, Nigem gde me
i kako me niko i ne očekuje. U jednom bi зе, siguma sam,
svi mi, složili ~ Pr i
treba da se porodiš. Na suvo. I sam da se zašiješ i zakrpi8.
Sa osmehom zadovoljstva na licu. Jer, ako si mrgud, džaba
ti sve. Mrgodne ne podnosim, ovako, iz moje lične, potpuno
subjektivne perspektive. A kakva i da bude, kad objektivno ne
postoji. Bar ja ne verujem u to.

Naravno, jako је važno i kako se počne. Kao uvek i u
svemu.

„Što zovemo početkom često je i kraj.
I dokrajéiti nešto znači otpočeti.”
Gete

ва
12 Danijela Ма Кона.

Ako te пе privuče prvih nekoliko rečenica, onda ćeš
nevoljno da je čitaš, Taj prvi utisak — oživi ili sahrani. Kod
zalogaja, kod parfema, kod okruženja. Kod romana. Kod ljudi.

I kad to već znam, zašto gnjavim sa ovakvim
nezanimljivim početkom. Imam spoznaju da ne treba, a opet,
činim sve da budem dosadna. Ne, neću da budem dosadna.
Patetična, još manje.

Ali kako? Kako da počnem? Šta bi bilo zanimljivo u
ovom trenutku?

sa = Nož joj je bio u ruci koja je drhtala i за koje je
Караја krv”.
— „Njeno telo, puteno i toplo, protezalo se u satenskoj
postelji tražeći još malo od upravo doživljenog zadovoljstva;
kada su se bez najave, otvorila teška hrastova vrata sobe”....

Možda tako? Natopljeno krvlju i libidom? Ki I,
erotika, pomografija, skandal... Otkrivanje likova, radnji,
imena?... To je, iz mog ugla gledanja, smešnije od komedije.
Nisam ja iz te priče. Ja sam samo jedna atipična bibliotekarka,

Uz to, jedan je Nušić. Nisam mu ni do kolena.

Ma, ne. Žuta štampa je puna ovakvih situacija i opisa.
Naše doba prepuno svakojakih senzacija, Nešto drugo,
drugačije, bez naručenih ili slučajnih ubistava i prolivanja
krvi, nalik patetičnom pisanju lokalnih novinara. Ubistva i
prevare. Strast, krv i znoj. I seks, Као prapočetak svega. Tu su
i uvek aktuelna, sučeljavanja među polovima, generalizacija,
poistovećivanje, napadi i odbrane...i tako u nedogled. Ko je

iv?
Da, naravno – Zena je uvek kriva. Zavodljiva, iritantna,
intrigantna?! | Ostrašćena, _osvetoljubiva!? —_Introvertna,

iskuit Ljub posesivna,
subjektivna, sujetna, Sizofrena, luda...!? О, da...u nekim
senzacionalisti¢kim pričama i onim scenarijima koje pišu
muškarci, uglavnom osvedočene neznalice ženske psihe. Ne,

“
BURAN ZIVOT JEDNE BIBLIOTEKARKE 13

ne demantujem tu tvrdnju. Žene mogu da budu i takve...ali su
mnogo više od toga.
Ovaj – piše žena, koja je samom svojom prirodom

Žene nisu. ОИ Kakvi ihmuškarci vide— gore’ su od toga,
a Zivot je pun drugih nekih zanimljivosti i neodoljivog štiva.

+= Uzela је escajg koji se sastojao od 4 viljuske, 3 kašike i
2 male kašičice i sve ih namazala kečapom. Do pre par godina,
sredstvo га pranje srebmnine donosila joj je tetka iz Norveške,
ali, sada se situacija promenila, tetke više nema, а u savetima
za domaćice pročitala je da ovaj trik uspeva i da savršeno
skida tamne fleke sa finog ruskog srebra. Ovako rasparen ı
većim delom izgubljen escajg i nema пеки ozbiljnu svrhu,
ali ima jaku emotivnu nit. Povezan je sa ujakom koji živi u
Moskvi i čije se svako javljanje iz tog bliskog a dalekog sveta
karakteriše kao praznik za sve nas. I brišući lanenom krpom
ovalne kašičice, misao joj je bila, umesto u kući, kuhinji, hrani
i pribora u Biblioteci."

O, da. To je tema. Prava tema za mene, Biblioteka me je

Nisam ni slutila da ću svoj radni, a samim tim i životni vek
da provedem u toj ustanovi, ali se tako desilo, i ja više ništa
i ne umem da radim, sem da veći deo dana, često noći, a u
stvari, života provodim u biblioteci. Da, ja zapravo živim u
biblioteci. | kada nisam u njoj, ona је u meni. O, nasmcjačeš
se, h, ti,
i pomisliti — „Al je ovo neka umišljena, naduvana, punjena
ćurka! Hoće da pokaže kako je pametna i načitana. Šatro, пе
Ono, jena, to je istina, ali
moja ipravim и
što ćete зе i sami uveriti ако pročitate nastavak koji sledi... i,

nj 'dravi

“
14 Danijela MilaNova

ne, ne plašite se. Neće biti knjiSko – тођаско, dosadno štivo.
Nisu to samo sentence iz biblioteke — ima tu priča i sa puteva a
i iz kafana. Posebno te kafane, sa belim štirkanim i satenskim
ili umazanim kariranim stolnjacima, volim. Ne zbog stolnjaka.
Zbog priča koje зато tu mogu da se čuju... i dožive. I ljudi
koji su prošli kroz moj život i ostavili trag u srcu.

O njima pišem.

Jer,

A jeste. Dogodilo se. Sve, baš ovako. Iz mog, najlični
potpuno subjektivnog, ugla. Jer, svaki drugi i drugačiji stav 2
objektivno postoji – velika је civilizazijska i ljudska zabluda.
Objektivno — ne postoji.

BURAN ŽIVOT JEDNE BIBLIOTEKARKE 15

2.

KADA TI ZATVORE VRATA,
POTRAŽI PROZOR U SVET

„Зато oni koji se usude da naveliko propadnu
Mogu i da postignu velike stvari.”
Kenedi

N: može ništa „na pola”. | ако, moze, ne valja, Ne
računa se, Ne vredi. Moraju kockice da se poklope
a krugovi zatvore,

Od 4

knjigu. Dvoumil
se oko svega. Oko forme, načina i nasiove. Dugo je ona tinjala
u meni. Možda je trebalo i pre ...Ali, nije mi se dalo. Krenem,
stanem, jumem, spotaknem se. Usporim, ubrzam, šlajfujem,
dam gas, ukočim. Sad bih mogla da kažem „Nisam imala
vremena, bavila sam se nekim drugim poslovima” ali, neću.
To opravdanje ni kod drugih, ne prihvatam. Nije bilo pravo
vreme — to je prava istina. „Vreme za poraze i pobede” reče
Selimović, a ja se, slažem. „Ja se uvek” kao Balašević, slažem
зе — sa pamctnijima. Ja neke reči ne koristim i ne priznajem.
One nisu stvar loših vremena, već slike karaktera čoveka.

Sada je pravi trenutak za ove tekstove. Kod mene se jedan
krug upravo zatvorio. Neko to, možda, tumači, kao poraz i
gubitak. Ја ~ kao uspeh ı ispunjenje, Ostvarila sam jedan od
svojih životnih ciljeva. A onda se sklonila. Ustvari, to je kraj
jedne ljubavne priče. O ženi opsednutoj i zaposednutoj. O

“6
16 Danijela MilaNova

ženi posvećenoj i ludo zaljubljenoj — u temelj, krov, police,
merdevine. U svaku tačku — i sve ono između tih tačaka.
Može li se biti zalfbijen uBiblioteku? Može, Lud od ljubavi?
'Naravno. Jer to nije obična građevina. To je Hram. Svetost i
svetlost. U kome žive hiljade sudbina, života, ljubavi, izdaja
i borbi. Sa svetom i sa samim sobom. Tu se nalazi čarolija.
Čim zakoračiš ispod svoda, uđeš u magijski svet. Mnogo je
ljudi prošlo ispod svoda od knjiga. Mnogo je emocija i topline
ispunilo taj hram kulture, koji зе zove i preziva – Biblioteka.
Ustanovu ne čine zidovi i nameštaj, već ljudi. I uvek ostaje
boja i miris onih koji su je stvarali, hteli mi to da priznamo, ili
ne. Ti duhovi ljudi, stvoreni od mašte, znoja, misli, idcja, suza,
brige, oduševljenja, euforije i stvaralačkog ludila, koji kao
poplava zahvate sve oko sebe i ubace u talas svog kreativnog
ludila, zauvek ostaju tu da žive.

Veličina čoveka je da uvek ponovo nikne. U svakom
novom proleću. U delima. U deci. U sebi. U knjigama. Negde,
de se i пе očekuje. Ne, nisam Fridrih. Ali, Niče m.

Nova zgrada, nove stvari, nove police. Divna kućica za
bajkovite snove koji se kriju među hiljadama knjiga. Važnost

bliži se dan svečanog otvaranja. Jutro je. Vreme pre onog za
buđenje. Zvoni mi telefon, pre alarma. Sve nešto na „рге“ i

„na pola” Napola budna, još bunovna, jedva podižem kapke
2S poplaval bibliotec® Gijec gles i ја Ро Verujem,
Ustajem. Ne znam ni šta, ni kako se oblačim. Stižem, olovnim
koracima. Otvaram vrata. Sa plafona se sliva voda po novim,
tek postavljenim policama. Nije mi dobro, obuzima те
vrtoglavica, nema sam i jezik mi je fiksiran u ustima. Do
zvaničnog otvaranja bilo je još nedelju dana. Uspeli smo sve
da sredimo kao da se ništa nije ni dogodilo. Ali, desilo se.

Nešto je počelo da prokišnjava.

То је bila opomena. Ali, avaj. Ko je još u pravom trenutku
to umeo da prepozna.

Ja, svakako, nisam.

“a
BURAN ZIVOT JEDNE BIBLIOTEKARKE

SIMBOLIKA SLUCAJA

„Kad bi ljudi znali koliko sam naporno
morao da radim da steknem ove veštine,
fo im uopšte пе bi izgledalo divno.”
Mikelanđelo

DD” otvaranja sačuvan je u nekim ladicama, u nekim
asciklama, prospektima, reklamama, albumima, u
nekim srcima i u nekim planovima. A svi su planovi drugačiji,
Moji su bili u boji.

Sviće novi dan ı jutro „posle”. Ono, kada nc znaš, ali
osećaš, da više ništa nije i neće biti isto. Otvaranje je bilo,
prepuno topline, osmeha, lepih reči i dobrog raspoloženja,
Nisam pila ali su mi u ustima tragovi pijanstva. | ona pesma о
Mili, Биппа, odzvanja u slepoočnicama. A Đura je... jedan.
Neponovljiv. U ušima su mi taktovi sinoćnih pesama, u
jagodicama prstiju zadovoljstvo, u meni adrenalin. Ali, umor
uzima svoj danak i osećaj usporene mentalne aktivnosti. Umor
те u stopu prati. Ulazim u kancelariju. Zapahnu me miris
vežeg cveća. Sto je prepun orhideja, ruža, gerbera... ugledah
i rajsku pticu, i široko se osmehnuh ~ to je pravi cvet za ovo
Rajsko zdanje. Меди mirišljavim laticama, list papira. Ispisan
rukom. Pismo. Samo sam, ovlaš, preletela pogledom. Pročitah
prvu i poslednju rečenicu i stavih ga u fioku. Istog momenta
sam ga zaboravila. Prošlo je par dana od tad. U međuvremenu

“

18 Danijela MilaNova

sam „napunila baterije” i uveliko se bavila nekim drugim
stvarima, kada mi se na vratima Biblioteke pojavio čovek
koji je bio jedan od koordinatora „Dana Roma” po prvi put u

— „Jeste li dobili moje pismo!?” – Čuh ga. Belo pogledah
u njega, ne shvatajući šta me pita.

— „Pismo? Kakvo pismo?” – iznenadih se kao da nikada
nisam čula za tu reč

— „Ostavio sam ga kod Vas u kancelariji, rano ujutru,
onog dana posle Vaše proslave...” zbunjeno odgovori čovek

— „А, to ste Vi pisali?”

– Магаупо. A ko bi drugi?” – oraspoloži se u trenutku i
licem mu se raširi osmeh.

Otvorih fioku. Bila je to zapravo priča — koju sam
pročitala u jednom dahu. A onda, još nekoliko puta.

... Pre petnaestak godina, bio sam, nekim poslom, u
Novom Sadu. Iskoristih priliku, kad sam već tu, da prošetam
kroz park. Kad tamo, čuh А cika isk dece Ok goni
stenja i kamenja.

Priđem od napred, kad tamo sedi figura na kamenu.
12 kamena teče voda. A on, drži ruke na kolenima. Deca se
tociljaju niz njegove ruke i niz krila, kao na toboganu. Sija ona
bronza, kao, Bože prosti, Sunce. Pogledam, nešto mi poznat.
Pogledam bolje, shvatim ~ ja znam ovog čoveka! Nisam ni
planiro, al nešto mi se ote, pa rekoh: Gde si Đuro, pijanduro?!!
Kad ćeš u petrovac da dođeš, 150 godina te čekam! I da znaš
onaj ćilim od Velikog Sela do samoga Ždrela, sve је bogatiji
а u Gomjaku se lepše spava. A tek u Tasićevu kafanu...jooj
slatka je jutamja kafa, ravne јој nema... a tek rakij

1 još bi ja, al me prekide tišina. Okrenem se ja, kad ona
deca, gledaju ka nama. Malo u Đuru, malo u mene, ma, reko
bi, više u mene, samo ćute i slušaju.

BURAN ŽIVOT JEDNE BIBLIOTEKARKE 19

Cuti i Dura. Cuti i gleda. Preko mene, preko Dunava...
pravo u Austrougarsku. Pomislih, nema od ovog razgovora,
ništa. Okrenuh se, ko vojnik, na jednoj nozi, i polako odoh.

Ne prođe od tad mnogo. Reko bih desetak godina, ne
više, Kad na trgu u Petrovcu stoji gospodin sa šeširom na
glavi i knjigom u ruci.

A pred njim, deca зе igraju, pevaju i šaraju. Kao ona vila
što je ćilim šarala, ona Đurina. A on gordo gleda niz Mlavu.
Pogled mu dopire preko Dunava, čak do Evropske Unije.

Ja se samo poklonih i pređoh na drugu stranu. Tamo,
pravo u onu Tasinu kafanu, gde je Đura crtao po zidovima i
salvetama,

— Konobar, donesi dve rakije! Jednu za mene, drugu za

мита!

= Agde ti је Dura’

Upita ovaj, naivno;

— Evo ti Đure, pokazah mu rukom u pravcu čoveka —
kako ga пе vidiš? Veliki je, da ne može veći да bude!

= Znaš li ti, dragi тој, da je on, na fin način, uzeo svom
Knjazu Milošu, dva puta po kesu dukata, da opismeni ovaj
narod i da im škole izgradi.

= A on, sve te zlatne pare, potrošio pod krovom ove
kafane. A konobar će meni:

= Pa šta, jel ti krivo?

— Da znaš da jeste. Krivo mi što nisam bio njegov đak!
Možda bih i ja bio tako važan, pa bi i meni pravili spomenike
svuda, da me gledaju deca. A to, kad te deca gledaju i znaju,
to ti je sve, brajko moj. Nema ništa važnije od toga. I од njih.

Bila sam pod snažnim utiskom pročitano.
snažan utisak da je to napisao neki vrsni književni
~ još sam pod adrenalinom, a kada me on „
realnu sliku stvamosti. Da bih proverila sebe, prodiala

Gi

Danijela MilaNova

sam је svom kolektivu. Reakcija je bila slična mojoj. ~ Sta
mislite, ko je ovo napisao? — pitala sam. — Branko Lazić,
ču se odgovor koleginice, a ostali se složiše. Dakle, nije mi
se učinilo da je dobra. Ustvari, imala je ona, osim literarnc
vrednosti i simboličnu. Naravno, ja to tada nisam mogla ni da
naslutim, niti da znam da će upravo ta kratka priča na papiru
istrgnutom iz sveske, uticati na kasnija dešavanja u biblioteci
— iu meni. Ali, tako je to u životu. Znakovi su svuda oko nas
— ponekad ih prepoznamo, ali najčećše promaknu našem oku
jer uglavnomm gledamo ispred ili iza sebe, a пе sada i tu. Da,
tako često zaboravljamo da postojimo samo u trenutku.

Najlepše priče su one ispisane rukom kao što, kuće,
ustanove, građevine. I najlepši kolači se prave ljubavlju.
'Naravno, i najlepša deca.
BURAN ZIVOT JEDNE BIBLIOTEKARKE 21

4.

ŽENA SA GOLIM RAMENOM I
PORCELANSKIM TENOM

Svet je, u stvari, prepun apsurda.
Ništa nije onako kako izgleda.

ila je to prva promocija koju sam organizovala,

Zapravo, prva „ozbiljna” promocija sa poznatim
piscem koga lično ne poznajem. Mada ovo nije bila varijanta
„prvo pa muško” već „prvo pa žensko” i to, baš onako pravo
žensko u smislu zgodna, lepa i ženstvena. Anabela Basalo —
Tih godina veoma populama i poznata po pisanju erotskih
priča. Odvažih se da je pozovem da gostuje. Htela sam da
napravim zanimljiv i posećen događaj. Pratila me neopisiva
trema, o kojoj sam, naravno, ćutala. Plašila sam se da ne
dođe, da će zakasniti, da neće biti kako treba, da neće uopšte
biti... al, sve je bilo korektno, po dogovoru, zapravo, bilo je
mnogo više od toga. Očekivali smo vamp – ženu, a u goste
nam je došla jedna fina i suptilna, nežna i romantična, putena
i senzualna devojka, koja je prelepo govorila a svaka joj je
reč bila ispunjena toplom i srdačnom emocijom. Njene priče,
nabijene erotikom, bile su samo priče. Ona, autor tih priča,
bila je sušta suprotnost. Lepa i atraktivna, svakako, ali veoma
pristojna i Zenstvena bez i trunčice nečega što mi moglo da
зе spakuje i smesti u preteranost, kič ili neukus. Duga, ravna,

“
22 Danijela Mila Nova

ledeno plava Коза, senzualne usne, tople kestenjaste oči i
koža, prozračna i svetla, nalik venecijanskoj porcelanskoj
lutki. Gledala sam je dok je opušteno sedela u kraljevski —
plavoj fotelji Luj 14, i divila sam se njenoj retorici, slobodi
govora i nedostatku treme. Trebalo je, mislila sam, imati
puno smelosti i hrabrosti, popeti se na scenu i govoriti o sebi
i o svom stvaralaštvu ispred toliko ljudi... nepoznatih. Tanka
je linija između zvižduka i aplauza. Tanka је linija između
uspeha i poraza. Slušala sam је, netremice gledala, i negde u
dnu mozga, u deliću svesti, nadanja i želja stvorila se misao,
kao zametak, kao plod jednog trenutka, Zelje i mašte, i sećam
se, poput leptirovih krila, koje sam vidala pored Nere, reke uz

knjiga” mi je izgledalo i zvučalo potpuno fantastično
i nedostižno... ali, šta zna želja šta je moguće... a ja sam
poželela. Anabela Basalo promovisala je svoje stvaralaštvo
11.11. 008. Poželela sam da i ja napišem knjigu. I tako, sedeći
na tom plavom Luju 14-om, slušala sam pametne reči iz usta
žene koja je mogla biti a i bivala okarakterisana kao neko ko
ne zavređuje pažnju, osim svojim fizičkim izgledom. A bila je
prepuna lepota. Kao nar, kada zagrebeš koricu a on pršti od
slasti, ukusa i vitamina. Pre no što je došla, predsednik opštine
koji je uredno bio pozvan i još urednije dolazio na svaku
promociju, rekao mi je — mogla si baš i nekog ozbiljnijeg
pisca da dovedeš. Posle formalnog, na sceni, i neformalnog,
u razgovoru nakon promocije, druženja, njegove reči zvučale
su drugačije – Hvala ti što si je dovela. Izuzetna je. Tada mi
je rekla da je erotika kojom se u svojim knjigama bavi način
da dođe do publike i da će prestati da piše kada bude smatrala
da joj to više „ne liči- kada se ugoji, dobije dete ili posveti
porodici. Tako je i učinila. Anabela Basalo me i nehotice
naučila kako treba biti usmeren na ono što želiš. To je jedini
način da uspeš i dođeš do cilja – kakav god on bio. Jer, ako

“6
BURAN ZIVOT JEDNE BIBLIOTEKARKE 23

rasipaš energiju i rasplineš se na više strana, nećeš moći da se
pokupiš i cilj бе biti jednako daleko, sve dok ne izbledi toliko
da ga više i ne vidiš. | moj cilj je te večeri bio postavljen —
napisaću knjigu. Na toj istoj sceni, istog dana, 11. 1. sledeće
godine, imala sam promociju svoje prve knjige „Zvezdane
priče” Nisam ja postavila taj cilj. Ali neko svakako jeste.
24 Danijela Mila Nova,

5.
POVRATAK U ZAVICAJ

„Priroda stvari je takva da,

bežeći od jedne neprilike,

Često upadaš u drugu.

Mudrost leži и итеси da зе spozna
priroda tih neprilika,

pa da od dva zla odabereš manje.”
Vića Mitrović

osle „vatrenog krštenja” očekujete da kažem „sve je
bilo lakše”.

E, pa, nije. Uzbuđenje je i dalje postojalo, i ogledalo зе и

i . Bez.

ikakvog „prepuštanju slučaju”. Toliko do u detalja razradeno,
da na kraju sve deluje krajnje nenametljivo i spontano,

U naše mesto trebao je da dođe čovek koji je završio
političke nauke, doktorirao, radio na nekim važnim, političkim
mestima, van zemlje, ali, koji je isto tako, bio zaljubljenik u
književnost, pisanje, običaje, karaktere i naravi svoga naroda.
Rođen u jednom vlaškom naselju, sa duboko usađenom
ljubavlju prema korenima i prapočetku svoga nastanka, pisao.
je o onome od čega su mnogi bežali – javno ne prihvatajući
i mogućnost postojanje neke više, ili dublje sile, poznatije
kao magija, a tajno, plašeći se toga. Vića Mitrović se nije
plašio, nije zazirao i nije se libio da javno istupi i kaže svoj
a
BURAN ZIVOT JEDNE BIBLIOTEKARKE 25

stay i utisak o tome. U romanu „Rusalka ~ Zena koja pada”
па vanredan način opisao je rituale koji su postojali i koji
još uvek ponegde postoje među viaskim Жујет. Promocija
knjige. Scena pozorišta „Bata Bulié”u Petrovcu na Mlavi.
Autoru ne treba voditelj, nisu mu potrebna ni pitanja, ni pomoć
ma kakva... on suvereno vlada tematikom, scenom, rečima.
Govori jednostavno i lako, uz gotovo plastične opise, da ljudi
u publici gotovo i ne dišu. Završava se promocija knjige i
nastavlja pozorišna predstava na vlaškom jeziku. Po tekstu i
u režiji Vesne Stanković (Alu Mariconj) izvanredne glumice
iz našeg kraja, na sceni je delo „Muma paduri” Ne znam i ne
razumem vlaški jezik, ali pod naletom siline emocija, iz grudi,
sa jezika, iz шта i duše, osećam kako mi lepljiva tečnost klizi
sa obraza. Neverovatno je koliko za snažnu emociju reči nisu
магле. One su potpuno zanemarljive kada duša progovori. Ne
razumem, nireč, ali osećam, snažno i žestoko, sve što se dešava
a sceni. Ljubav, strast, strah, pripadanje, izdaja, povratak,
yee borba, posvećenost, čežnja i opet i uvek strast..
strast u svemu. Koliko lepote u rečima koje ne razumem,
melodičnosti, života, pobeda. Na sceni nije bilo pravog lišća
ali sc osetio miris zelenila. Nije bilo ni zvezda ali smo imali
utisak da sedimo ispod otvorenog neba. Posle predstave koja
je publiku ostavila bez teksta na scenu je izašao Vića Mitrović.
Politikolog, poliglota, prevodilac, pisac... Mimo i nekako
spokojno pričao je o motivima u knjizi koju je promovisao
„Rusalka, žena koja pada” o svojoj tetki šamanki, o običajima,
verovanjima, o istoriji, trajanju i životu svoga naroda. Vlaška
istorija i tradicija su bogate i još uvek nedovoljno istražene a
Vića je imao i znanje i ljubavi da nam sv to predstavi i pribli
Sedela sam u publici, uzbuđena, uplašena i srećna, oznojena i
sleđena od jačine emocija predstave, knjige, glumaca, publike,
moje treme i očekivanja uspešne večeri. I bila je. I dobila sam
ада Jedno divno prijateljstvo koje će trajati godinama.

26 Danijela MilaNova

6.
OD SNOVA I LJUBAVI SATKANA

„Da je život dar zaboravljamo kada
naidemo na prepreke koje nas slamaju:
u to da je svaki naš dan vredan življenja
posumnjamo umorni od nošenja krsta
koji nam je često pretežak.”

Ivana Kuzmanović ~ „U ime ljubavi”

.. Snove sledi, ljubav pružaj... i nauči da voliš sebe...jer
ćeš samo tako umeti i duge da voli

nisam učinila. Kod druge, posle svake okrenute stranice, pitala
sam se kakva je o osoba, Када misli, oseća, doživljava, opisujc,

i iv i blizak meni. u
razgovoru sa koleginicama, videla da su nam impresije slične.
Treću, e nju sam, jednostavno, progutala! Onako, hedonisticki.
U slast. Bila je tako dobra da nisam mogla da joj odolim. Želela
sam da se stopim sa takvim delom, kao u strasnom koraku
tanga. Onda sam počela da se bavim biografijom te zanimljive
spisateljice, tražila podatke, horoskopski znak i sve ono što
je moglo da se pronađe u knjigama ili na net – u. Bik, dakle.
Pa da. Jačina, upomost, dominacija. Preporučivala sam je
drugaricama, tražila sličice i intervjue po časopisima, uživala
sam u svemu što sam videla i pročitala. Bila sam zadovoljna. |
zadivljena. Mislila sam — valjalo bi je upoznati. Početak godine

“

BURAN ŽIVOT JEDNE BIBLIOTEKARKE 27

sa jednom takvom promocijom, bio bi pun pogodak. Ipak,
bez obzira na sve to, zbog i meni samoj, nepoznatih razloga,
odlagala sam da je kontaktiram. Strah. Strah od nepoznatog,
neizvesnog, umanjuje nam energiju i ruši sistem, Predrasude
su opasni ој nagrizaju nove mogućnosti i umanjuju
mogućnost изрећа. O čemu sam tada razmišljala? Mislila
sam da je umišljena. Uobražena. Zahtevna. Da neće hteti da
dođe u jedno malo mesto kao ovo. Da joj je glas osoran a želje
galaktičke. Da ... Kada sam napokon shvatila da je u meni
greška, pozvala sam je.

Glas je bio anđeoski, želje prizemne, u tri rečenice
dogovor postignut i potpisan ~ rečju čoveka.

Previše lepo i lako za jednu takvu „zvezdu” pomislila

sam.

Ostao je i treći deo – gostovanje. Realizacija dogovora.
E, sad će da se prenemaže, trepće i nadmeno se obraća,
nama, običnima iz naroda... mislila sam, ne govoreći o tome
nikome, ogrebana nekim ranijim iskustvima. Već sam uspela
utakvim ukojima
je sujeta pojedinih dobijala oblik udaranja u plafon ... ali mi
je uvek posle toga u ustima ostajao neprijatan ukus mučnine

inepravde,

Trenutak u kome je kombi zastao a vrata se otvorila i
trenutak u kome mi je pružila ruku i najširim osmehom na
nikada
neću da zaboravim. Na dlanu koji me je dotakao, osetila sam
toplinu velikog čoveka. Iskorak je bio propraćen lepim rečima
i čokoladom sa najnovijom knjigom, upakovane u široku žutu
satensku mašnu. Та mašna je imala oblik srca, kao i njeno lice.
Sklonile smo se sa tog malog, mračnog prostora, ušle
u salu obasjanu svetlošću. Lice joj je bilo dražesno. Milo,
nežno, sa tim oblikom srca kao na dečijim crtežima. I usne,
koje su se pomerale i govorile o ljubavi, smejale i ličile na

а
28 Daviijela MilaNova

ljubav, izgledale su isto tako. Toliko srca u jednom neznom
i krhkom biću, nikada do tada nisam videla. Uživali smo u
priči o romanima, o ljudima, o sudbinama. Publika je i sama
ušla u priču, a ja sam gotovo lebdela od ushićenja. Posle

'grama, krenule smo u obližnji restoran. Bio je februar,
prilično oštar i hladan. Provcjavao je sneg, nozdrve su se
lepile, a ja sam mnogo truda ulagala да mi koraci u scenskim
lakovanim cipelama budu sigumi i da зе пе okliznem po ledu.
Saten, čipka i salonke su dobro rešenje za scenu ali za večernji

koji nije bio mnogo topliji od smrznute mene, i ja sam jedva
zaustavljala vilicu da ne cvokoćem. Naručih kuvano vino i
rekoh joj – Znaš, imala sam operaciju materice, pa ne smem
da ozebem. ~ Kada!? Sa interesovanjem те upita. Krenuh
da joj pričam o tome ali i o deci, poslu, mom stvaralaštvu,
Čekaj, molim te. Pa ja tebi treba da se zahvalim i poljubim
ruku! Ti, majka, troje dece meni organizuješ promociju, a ja
bih to tebi trebala da učinim! Rekoh da ću da odem do kuće
za čarape. Ona je imala još jedne, kratke, ispod čizama. Izula
ја obuću, skunula sa nogu čarape i dala mi da ih obujem. Kao
da se znamo godinama. Kao da smo prijateljice. Kao da me
voli. Zapravo, ona i jeste sve to. Tog dana je mojoj ćerki bio
rođendan i Ivana joj je poslala knjigu sa posvetom. A mene je
ispunila zahvalnost i velika tuga, što takva žena, puna ljubavi,
nema dece. Pomislila sam kako nema pravde na ovome Svetu
i kako to, stvamo, nije fer. Isprigale smo se kao dve najbolje
drugarice koje se godinama nisu srele...

I prolazilo je vreme... a onda sam videla nov Ivanin
naslov i zakazanu promociju, negde u Beogradu.

Na ulazu me je dočekao „Sting” i Fragile

Promocija Njene nove knjige počela je baš ovom

от. Stajala sam sa kol ikolom, jer smo mi”
provincijalci” prekasno došli da bi pronašli mesta za sedenje.

“a
BURAN ŽIVOT JEDNE BIBLIOTEKARKE 29

Čak mi ni ta mala neprijatnost nije smetala, previše sam te
večeri želela da budem tu. A kad nešto silno želiš, ideš ka cilju
i ne primećuješ ono što bi moglo da ti zasmeta, jer, cilj svetli i
doziva te, načinom da ti sve sa stranc postaje nevažno. Čim su
se začuli prvi „Krhki” taktovi na akustičnoj gitari, uz pratnju
prijatnog glasa koji je neodoljivo sličnom Stingovom, suze su
mi krenule. Stajala sam, suze su klizile a muzika те podizala
iznad tla, dok su me nove, prvi put obuvene i nerazgaženc
crvene cipele s platformama strahovito Žuljale, toliko да
sam gubila ravnotežu. A onda sam зе elegantno, koliko је to
uopšte moguće za jedan takav postupak, na javnom i nadasve
kultumom mestu, izula i trudila se da ih neprimetno gurnem
pod stolicu ispred sebe. Naravno da su sc posetioci koji su
u mojoj blizini, okrenuli da vide sta se dešava, ali sam
se ja ponašala sasvim normalno, sa ozbiljnim izgledom lica
i dignutim nosem — jer, morala sam, da bih iz ove „niže
perspektive” bolje videla. Smenjivali su se instrumentali sa
tekstovima, i bilo je lepo, bilo je neobično, kreativno i posebi
Ivana je blistala na sceni, čini mi se da je bila malo zaoblje
nego kada je dolazila kod mene, ali, to nije umanjilo njenu
lepotu, čak mislim i da mi je delovala lepše. Na kraju, kao
što to obično biva, ispred autorke se napravio red ljudi koji
su u rukama nosili svoj primerak knjige, na potpis. Stala sam
ija da sačekam u redu. U trenutku kada sam joj prišla, ona
je podigla pogled. Prvo sc iznenadila, a onda prepoznala,
Nisam te očekivala ~ radosno mi reče. Sledeća rečenica me
је oborila s nogu ~ i figurativno i bukvalno — Trudna sam!!!
Spustila sam se na kolena i poljubila joj stomak. Mali Filip je
bezbrižno spavao ušuškam ispod majčinog srca a ona je bila
najlepša i najsrećnija buduća majka koju sam videla. Treba
li da kažem da mi je posle te večeri Sting postao jedan od
omiljenih pevača? Ili da prećutim?!...

30 Danijela MilaNova

BELE KALE ZA BELU
BIBLIOTEKU

„Postoji samo jedno putovanje – ulazak и sebe”
Rilke

= „Imate li neko Bogougodno cveće!?”.. Pitanje je
iznenadilo i mene samu, a kamoli prodavačicu u cvećari,
kojoj sam ga postavila.

= „Šta Vam treba”

~ „Treba mi neko cveće za dekoraciju stola za kojim će
da sede vladika i đakon. Ustvari, ja i ne znam da li uopšte
treba cveće tamo da stavim, pa sam došla da se konsultujem
sa Vama. Treba li i ako treba, koje?

Zaprepašćena cvećarka potpuno neočekivanim pitanjem,
brzo se snađe.

„Naravno da treba ~ cveće uvek oplemeni prostor. Šta
mislite o belim kalama? One su suptilne i elegantne.”

= „Mobe... njih je i Tito voleo... „rekoh, upoređujući
neuporedivo. Nisam baš bila verbalno spretna, ali Je bar
cveće spretno odabrano. "Аја" sad da vidim kako treba да se
ponašam. Odoh u obližnju crkvu kod sveštenika koji mi je i
predložio dolazak Vladike i predavanje na temu Ljubav.

“6
BURAN ŽIVOT JEDNE BIBLIOTEKARKE 31

— „Oče, izvinjavam se što ovo pitam, ali nikada nisam
bila u ovakvoj situaciji. Recite mi, molim Vas, kako treba да
se ponašam kada dođe Vladika!?”

— „Samo spontano, direktorka!”

— „Ali, kako spontano, kad moje spontano nije i vaše
spontano!?”
— „Ma, opustite зе i uživajte, sve бе biti kako treba.”

Vratih se u biblioteku, bez pravog odgovora. Mi smo
već imali određeni dres kod za neke promocije, kada bi se svi
zaposleni oblačili u slične nijanse. Sada je bilo drugačije. Ja,
Која sam rasla u socijalizmu, bez poznavanja crkvenih pravila
i kanona, više ivno nego znalački, rekoh kolektivu
biblioteke da bi bilo dobro da se obuku „smemo” u nekoj
zagasito plavoj, teget ili crnoj boji. Ostalo je još uvodnu reč
da spremim i da sačekamo goste.

Govor sam napisala najbolje što sam mogla. Naučila od
reči do reči. To su sve umne glave, nisam smela da dopustim
da obrukam sebe i Biblioteku. Bila sam spremna.

Svi smo se utegetil. Muškarci u odelima, žene u
haljinama i kostimima. Ćerka mi je uplela i „isusov venac”
od kose, da i simbolično odgovaram zadatku domaćina. Još
uvek ne znajući konkretno i jasno šta treba da radim i kako da
зе ponašam, ispred kolega sam „prosipala” sigurnost. Rekoh
im — Radite ono što i ja. Ja prva, a vi za mnom. Javiše nam
da stižu. Srce mi je promenilo ritam a i putanju ~ htelo je da
iskoči iz grudi. U trenutku kada sam videla crno jato sveštenih
lica kako nam se odlučnim koracima približava, kroz pasaž,
očajnički sam pogledala ka svešteniku koji je stajao pored
mene i bio u odboru za doček, a on mi se samo nasmešio i
klimnuo glavu. Poželela sam dobrodošlicu vladiki i poljubila
mu ruku. Moji bibliotekari su uradili isto to, a zatim smo
svi zajedno ušli u salu za promocije. Prva tri reda bila su
popunjena sveštenim licima. Na sceni je bio veliki ekran na

“
32 Danijela Mila Nova

коте je stajala slika učesnika tribine, a na zlatno ~ crvenoj
stilskoj gamituri sedeli su vladika i đakon. Popeh зе na scenu
i priđoh mikrofonu da, kao Sto red nalaže, kažem uvodnu reč
i pozdravim goste. Tajac. Totalna blokada. Da me je neko
u tom trenutku pitao kako se zovem, nisam sigurna da bih
znala. O imenu oca da i ne govorim. A trebalo je da izgovorim
reči koje sam spremila i da pozdravim goste... Naravno da ni

setih i pogledah bočno...na ekranu su pisala njihova imena, A
onda, kao da se бер otvorio...krenula je bujica reči. Završih tu
kratku besedu, sidoh u publiku i krenuh da sednem. Sveštenik
mi pokaza očima da priđem. Šapnu mi da mc vladika zove
da sednem sa njima jer је jako zadovoljan onim Sto sam
rekla. Sedoh. Ispred mene „Bogougodne” kale, ja sedim
među njima i počastvovana sam i neprijatno mi je, i srećna
sam i zbunjena, i pratim i analiziram. I bilo je veličanstveno.
Odosmo posle toga kod mene u kancelariju, gde je bila još
opuštenija i srdačnija atmosfera. Neko od retkih a prisutnih,
u jednom trenutku, postavi pitanje vladiki — „Kako je crkvi
bilo u vreme komunizma i Tita? „Sledih se. Reči tresnuše „ko
grom iz vedrog neba” a mene udari neka hladnoća u trenutku.
Vladika se nasmeši, i mimim glasom reče: ,~ Odlično. Bilo je
mnogo bolje nego sad. Crkva je bila odvojena od države ali је
imala sve privilegije. Pamtim to vreme kao lepo.” Oduševio
me je. Shvatih da nam je ,spontano” isto.

Sledeći korak je bio odlazak na večeru. Vetere inate
volim, to mi je omiljeni deo dana a i obroka, pa još u ovakvom
društvu... sve to je uticalo da sc prilično opustim, i dođem do
onog traženog nivoa..spontano”.

Prvo smo pili belo (vladikino) vino. Pa roze (opet
njegovo). Kada se stiglo do crvenog, ja se setih da sam dama,
pa rekoh „ja više пе bih mogla” Vladiki osmeh nije silazio

“
BURAN ZIVOT JEDNE BIBLIOTEKARKE 33

за usana, samo je odgovorio – „Možete” i sipao. Pričali smo,
smejali se. U jednom trenutku ,,spontanog” stanja, osmelih
зе da mu ponudim na poklon svoju knjigu. U pitanju je bila

zbirka priča „Zvezdane priče”. – Znate, ја bih želela da Vam
poklonim knjigu ali ona nije verskog karaktera. Romantična
je i pomalo erotična. – Ne brinite. Sve je erotika. Ništa bez
strasti. Ni umetnost, ni nauka ni vera. „Reče lepo vladika i
zahvali se na poklonu. Zaboravih ja koliko je on visok čin u
toj njihovoj, svešteničkoj, hijerarhiji. Zaboravih i kako sam
samo par sati pre toga imala blokadu od treme, pa Кгепизто.
da pevamo neke starogradske pesme. Šta ću, kad crkvene nc
znam. | tako, uz vino i muziku, do duboko u noć. A onda,
krenuše. Vladika i njegova svita. Krenuh i ja da ih ispratim,
kao što red i situacija nalaže – onako, domaćinski. Čula sam
ja ranije da vladiku vozi neki dobar auto. A onda sam i videla!
Dok smo se, polako, nogu pred nogu, penjali stepenicama iz
restorana prema glavnom putu, bila sam veoma pažljiva, da
mi salonke ne bi skliznule po zaleđenoj dvorišnoj stazi, koja
je odvajala topli kafanski prostor, koji smo upravo napustili
od hladne noćne ulice ka kojoj smo se kretali. A scena izgleda
ovako: U scenskim sjajnim sandalama, sa otvorenim prstima i
tankim čarapama koje nisu nikakva zaštita ali deluju otmeno,
na temperaturi koja je „debeli” minus, nabadam, tankim
štiklama, pola koraka iza sveštenstva koje predvodi vladika
u cmoj mantiji sa velikim zlatnim lancem oko vrata i štapom
u ruci koji se završava velikim pozlaćenim rukohvatom. Ja
dama, fina, kulturna i smema... a onda ga ugledah...ispred
očiju mi se zazlatio prelep mercedes. Sive boje, u stvamom
svetu ali u mojim očima zlatan i dijamantan! Zaboravih i
вае sam i sa kim sam. Zaboravih i da je klizavo, da mi nožni
prsti mogu uleteti u sneg, da lako mo, kliznem i odletim
na led. Zaboravih i na „pola ko o
Ciknuh! Po potrčah prema autu, qfižvljajući žbuhjene poglede

34 Daoifjola Atila. Nova

sveštenstva iza svojih sopstvenih leđa. Čudo, ali nisam раја.
Valjda me sačuvao Bog. Kombinovala sam tréeéi korak i
prepuštala se bočnom klizanju sve dok nisam prokliznula do
auta. A onda, pridržavajući se za zaleđenu karoseriju, sa zadnje
strane, priđoh mestu vozača. Đakon Je sedeo za volanom i
gledao pravo ispred sebe. Jedva da se čuo zvuk motora, tako
je lepo radio. Naslonih dlanove na staklo prozora i kucnuh
nekoliko puta. Đakon pritisnu dugme, staklo зе spusti do роја.
Nije dugo ni mogao da me zaprepašćeno gleda jer sam odmah
pitala: Koje je godište ova mečka?

— „Ima pet godina” – odgovori, kao da se o detetu radi.

— „Jesu li skupi delovi” '? ~ nastavih kao da ću da ga
kupim

= „Ne znam, još uvek nismo imali nikakav kvar.”

= „А, koliko troši?”

– „Malo... „odgovori i pokaza mi rukom da se sklonim
sa prozora da bi izašao i sačekao vladiku ispred auta.

Sreća, naišao je glavni. Da nije, verovatno bih ga pitala
mogu li da provozam „mečku” bar jedan krug. Ovako, pitanje
ostade u meni, а mečka sa putnicima ode u mrak. Dugo sam
gledala za njima, sve dok se svetlo imalo naziralo,

5 obzirom koliko nisam puno znala o njima, dobro sam
se i snašla...mislila sam i vodila dijalog sama sa sobom.
Da je vojska u pitanju, tu bih već bila mnogo sigurnija...
taj teren mi više odgovara...množile su se misli i upadale u
bunar želja, stvarajući neko slatko zadovoljstvo kao što to
najčešće i biva kada se prave planovi posle ponoći. Bila sam
ispunjena, zadovoljna, srećna. Nisam do pred zore mogla oko
da sklopim, jer me uvek posle promocija „radio adrenalin... U
toj noći nisam ni pretpostavila da će uskoro da mi se ostvari
želja – i da ću imati priliku da ugostim naše vojnike. Zapravo,
ono najbolje od njih.

“
BURAN ZIVOT JEDNE BIBLIOTEKARKE 35

8.
OD VLADIKE DO GENERALA

„Moji su drugovi biseri rasuti po celom svetu.
Aja sam selica pa ih ponekad sretnem u letu” ...
Bajaga

P“. da sc razumemo. Ne propagiram ja nikakve
podele. Ne delim ljude na partizane i četnike,
partizanovce i zvezdaše, vernike i atciste, naše i vaše, glupe
i pametne. Svakog čoveka cenim onoliko koliko je čovek,
al' priznajem, imam poscban respekt prema onima koji su se
borili pod petokrakom, 1 ko se ne odriče Jugoslovenstva.
Veselin Šljivančanin, pušten ih Haga – vest koja je punila

novinske stupce. Radovala sam se kao što se čovek raduje za
svaku pravednu odluku. A onda se pojavila i njegova knjiga
„Sine budi čovek” Divno. Potresna ispovest. Odličan naziv,
još bolja knjiga. Najbolje od svega bio je telefonski poziv koji
me je baš obradovao. Moj saradnik u KBV i vlasnik turističkog
objekta Dejan, pozvao me i pitao jesam li raspoložena da
napravim promociju Srpskom junaku i haškom osuđeniku.
Promocija u Biblioteci. Ostala sam bez teksta. Jesam li
laravno da jesam.

Sa njim će doći i Miroslav Radić, koji je takođe boravio u
Hagu. Ma, nek dođe čitava Srpska vojska, odgovorih.
Pripreme su mogle da počnu.

36 Danijela Mila Nova

Surfovala sam, tražila podatke, zanimljivosti, datum
rođenja, omiljenu pesmu, životni moto. Mislila sam — ti ljudi
su radili za svoju zemlju i za sve nas. Najmanje što možemo.
da učinimo za njih, sada, kada su konačno na slobodi jeste да
зе kod nas osećaju lepo i dobrodošlo. Učinićemo sve što je
u našoj moći da osete ljubav i poštovanje ljudi među kojima
smo i mi.

Ове ćemo da dočekamo srpske junake? Gde i kako? Da
li u sali za promocije ili ispred Biblioteke na letnjoj sceni?
Veliki je to čovek, junak, biće puno zainteresovanih da ga
čuju i vide. Letnja scena je odlično rešenje, ali, hoće li biti
lepo vreme? Šta ako se spusti neka kiša pa nam pokvari
planove? Misli su se rojile, množile, bombardovale. Lakše
sam se nosila sa problemima kada nisam puno znala i htela,
Ovako, sama sam sebe izluđivala željom i potrebom da sve
bude perfektno ~ a publika i gosti zadovoljni. Mislim da sam
u nekim trenucima mobingovala sama sebe ...isto kao što
mislim da organizacija mora da bude studiozna i pert da
bi Када posle
ipak sama nisam mogla da odlučim —pozvala sam присни
opštine (od sada ću да ва zovem po imenu Radiša ~ jer зе tako
i zove, а пе po funkciji) dakle, zvala sam Radišu i pitala šta da
radim ~ da li da rizikujem sa letnjom scenom. Odgovorio је
Solomonski (političar, šta ću) ~ odluči sama. Ja te podržavam
u bilo kojoj odluci. U, ala mi je pomogao. U stvari, jeste.
Onda sam i ja napravila diplomatsko rešenje – promocija će
biti na otvorenom a ja ću nabaviti suncobrane koji će u slučaju
nevremena biti zaštita od kiše.

Rečeno – učinjeno. Sve je bilo spremno. Scena, publika,
ozvučenje, omiljene pesme... termin i dobar tajming. Tog

jutra su tae pliuskove. Gledala sam na svakih sat vremena
progno;
verte iad našeg kraja. Na svakih 15 sekundi dizala ел

6
E BIBLIOTEKARKE 37

BURAN ŽIVOT JED!

Ка nebu i gledala u sive oblake, да li зе nagomilavaju. Ponovo
sam pozvala Radišu. Da li da unesem stolice? – Bilo je pitanje
зато sat pre zakazane promocije – Ne znam, radi kako misliš

da treba, Nisam ih unela, Ne znam da li je tako trebalo ili mi je
unutrašnji osećaj rekao to. Sve vreme sam ponavljala molitvu
(eto, a sa vladikom sam jurila mercedes) da ne padne kiša,
bar dok se ne završi promocija. I onda je počelo. Prostor је
bio pun. Ne znam koliko je ljudi došlo, ali nije bilo dovoljno
mosta za sedenje a ni za stajanje. Stajalo se i na parkingu i u

ar. Radio sam ono što je država tražila od тепе, I to је
bila istina. Velika istina. A onda su se začuli taktovi njegove
omiljene pesme — Moji su drugovi biseri rasuti... kolega
Nikola je svirao na gitari i pevao a Veselin i Radić su imali
zadovoljan izraz lica. Publika je netremice gledala i slušala.
Bilo je to veče za pamćenje.

Jedna od osnovnih „internih odredbi” bila je da smo mi
na prvom mostu dobri domaćini i da niko iz našeg mesta ne
sme da оде gladan. Tako je bilo i ovoga puta. Posle promocije,
sređujući utiske u mojoj kancelariji, videla sam po Radišinom
pogledu da je vreme za večeru.

— „Idemo sad na večeru” – prepoznavši „šefov” značajan
pogled, rekoh

= „Ja ne večeravam, пе jedem posle 4, to mi je ostalo od
Нава, ~ reče general

= „Ali, molim Vas, nešto lagano”

= „Ne dolazi u obzir!" Dominantno, otresito i vojnički,
reče,

A mene, sa jedne strane, strela glas starešine sa
frekvencije, Poslušnost je jedina opcija” a sa druge pogled
čoveka koji mi potpisuje račune i platu.
38 Danijela MilaNova

— „Ali generale, makar malo, onako, par zalogaja” ~
nastavljam, napora i sebi samoj.

— „Jao, što si dosadna! Ti mora da si gladna?! To je!? Pa
što ne kažeš da si gladna!? Ti gladna a navalila svi da jedemo.
kad nam vreme nije” – Reče sa prepoznatljivim crnogorskim
naglaskom

— „Ama, nisam gladna! Htela sam Vas da vodim na
večeru, jer ste gost a ja domaćin!”

U tom trenutku, ljudina od čoveka skoči!

— „Slušaj ti! – reče mi – Možeš ti da budeš i domaćin
i domacica i direktorka, i ministarka po sto puta... al mene

17? Ja bi pre umro nego da dozvolim da
||

Ko iz katapulta odgovorih.

Dok smo, pešačkom zonom išli i lagano gazili kaldrmu,
postavljala sam mu pitanja koja su me zanimala ali na samoj
promociji nije bilo mesta za njih. Odgovarao je kratko,
istinito, iskreno. Onako, vojnički disciplinovano. Rekoh
mu da i sama pišem i poklonih mu jednu od svojih knjiga.
Onako, više simbolično nego u nadi da će da je pročita. Da je
u pitanju neka vojna doktrina, možda bi ga i zanimalo ali priče
o ljudima i muško ~ ženskim odnosima nisu bile predmet
njegovog interesovanja. Ipak, posebno zadovoljstvo mi je bila
sama činjenica da će na nekoj od polica u domu Šljivančanina
da bude knjiga sa mojom posvetom i potpisom. U restoranu
smo naručili piće a on je rekao konobaru ~ Gorska vila (tako
me je zvao, nisam siguma da mi je pravo ime zapamtio) je
gladna. Dajte joj neku večeru.

Rekoh – nisam gladna. Hoćete li nešto slatko? Naravno,
odbio je. Kao i cela svita oko njega. Tada sam prvi put u
životu popila domaću „šljivu”. Svi, podstaknuti generalovom
narudžbinom, naručiše isto. I ja sam. Nije bilo ni mesto ni
vreme da se razlikujem. Vojska, bato moj. Salutiraš i popiješ

“
BURAN ZIVOT JEDNE BIBLIOTEKARKE 39

šta ti daju. Ej, al ruku na sree, dopalo mi se. Та vatrena vodica.
Osvezismo se i zagrejasmo šljivovicom i odosmo na podinak.
а su mi odzvanjale pesme partizanke i koraénice dok
sam tonula u san...

Jutro je svanulo prilično sunčano, Kancelarija me je
čekala за hrpom papira, računa, odluka које je trebalo srediti.
Prionula sam na posao, još uvek emotivno u jučerašnjem

i formalne stvari. Zazvonio mi je telefon. Dejan ~ jedan od
organizator dešavanja, čovek kod koga su vojnici odseli,
— „Daco, naši gosti krenuli na ručak. Zovu te da pođeši
ti.”
Razgovor je bio veoma kratak, Samo sam još upitala
вас i u koliko. Reče mi čim budem mogla da dođem i ime
restorana. Ne znam koliko je vremena prošlo od spuštanja
slušalice do otvaranja vrata ali mislim da je samo nekoliko.
minuta. Zapravo, vrata se nisu otvorila — ona su gumuta
snagom vulkana. Samo što sam registrovala to, u dva koraka
Veselin je već stajao pored mene. Skočih i ja u stadoh u stav
„mimo” ~ idemo! Grunu on, a ja potrčah za njim. Sebe inače
smatram krupnom i visokom ženom. Uz generala sam se
osećala kao usporena mrvica. Odosmo na ručak. Posle obroka,
pozva on konobara.
— „Šta ima slatko?. ~ upita ~ Gorskoj Vili se sinoć jelo
nešto slatko.
Konobar prebaci pogled ka meni
~ „Ja bih palačinke sa sladoledom od vanile” —
Ne znam imamo li vanilu” – uzvrati lik u beloj košulji
sa jelovnikom u ruci
— Ako je rekla vanila, ima da је stvoriš – ubaci se opet
general.

li?” ‘Upita konobar sa prstima.

“
40 Danijela MilaNova

= „Svi бе palačinke sa sladoledom od vanile! Sta једе
dama, jedemo svi!!”! — zagrme Veselin. Konobar je skoro
trčećim korakom otišao u obližnju prodavnicu, dok sc
palačinke, na vrelom tiganju, zapeku. Mislim da su mu uši
bridele kao plotna na kojoj su зе pržile.

Osećala sam se važno. Ali ta epizoda nije ništa od one
koja me je, tek, čekala.

Posle desetak dana, zvoni me telefon. Nije bilo potrebe
da se sagovornik prestavi, a predstavio se. 1 bez onoga
„Gorska vilo, ovde Šljiva” prepoznala bih glas ı akcenat
veé posle prve reči. ~ „Čit“o sam tvoju knjigu ~ reče mi ~
dobra je. Nego, kad već tako dobro pišeš, bi li mogla da mi
pomogneš da odaberem ime za svoju narednu knjigu. | reče
mi tri potencijalna naslova. „Ja, u komi. Samo što u nesvest ne
padnem od radosti i uzbuđenja ~ čovek čitao moju knjigu, ijoš
ću da mu kumujem. Eto... izabrah „Med i žuč” i nađoh se u
njoj sa sve Bibliotekom, promocijom i dogovorom sa Bogom
da kiša п